O ninđama

Kratak istorijat ninđucua i ratničkih škola kojima pripada

Ninđucu se počeo razvijati u umetnost kakvu danas poznajemo između 794. i 1192. godine. Za to je zaslužno i nekoliko kineskih ratnika, učitelja i sveštenika koji su putovali širom Japana, donoseći sa sobom znanje akumulirano vekovima u njihovoj zemlji. Tako su vojna strategija, religija, filozofija, folklor, kultura, medicina, skupljani u carskoj Kini iz Indije, Tibeta, Istočne Evrope i Južne Azije, našli mesto u razvoju ninđucua.

Zbog kombinacije devet različitih tradicionalnih stilova, koji su se oblikovali kroz realna borbena iskustva na život i smrt, ninđucu se sa pravom smatra jednom od najefikasnijih borilačkih veština današnjice. U njoj nema ograničenja i striktnih pravila. Jedino pravilo je da se što pre pronađe protivnikova slaba tačka i način kako ga dovesti u poziciju u kojoj se lako može kontrolisati.

Način treninga i vežbanje ninđucua u Buđinkanu uveliko se razlikuje od učenja u drugim borilačkim veštinama. S obzirom na to da je ninđucu ratnička veština, nije joj cilj takmičenje već usavršavanje sebe, svog duha, karaktera i tela – jednom rečju kompletnog bića.

U Buđinkanu se obučava i upotreba tradicionalnog japanskog oružja, ali ninđucu je veština koja se razvijala kroz vekove i prihvatala i sve novo što se pojavljivalo. To znači da se u današnje vreme koriste i moderna oružja za usavršavanje i borbu. Uostalom, nije važno kakvo oružje imate u rukama, već kako ga upotrebljavate.

Šta znači reč ninđucu? Ona je u japanskom pismu sastavljena iz dva kanđi znaka: nin ili šinobi i đucu. Đucu znači veština ili umetnost, dok je nin ili šinobi sastavljen iz dva znaka – ken što označava mač ili oštricu i šin ili kokoro, što označava srce ili dušu. Ova dva znaka pisana zajedno se mogu tumačiti na više načina, npr. kao: „Duh čoveka i oštrice. Mač mora slediti srce, a srce mora biti oštro kao mač”. Takođe, može značiti: tajnovito, skriveno, izdržljivo. U javnosti je uvreženo verovanje da je ninđucu samo još jedna od brojnih japanskih borilačkih veština. Međutim, ona se sastoji od raznih škola, ili borilačkih sistema, koji imaju svoje tehnike i svoja učenja, a svaka škola se može podeliti po svojim specifičnostima. Buđinkan ninđucu je ratnička veština samoodbrane i preživljavanja u najgorim situacijama i to je bila strogo čuvana tajna koja se prenosila unutar porodice ili klana sa oca na sina ili na najboljeg učenika.

U sistemu Buđinkana se po učenju Sokea (Soke = poglavar, prenosilac tradicije) Dr Masaakija Hacumija uči devet različitih škola koje su se prenosile kroz vekove sa učitelja na učenika. Soke Hacumi je poglavar i naslednik svih devet škola, a primio ih je od svog učitelja, 33. Sokea Tošicugua Takamacua zvanog „Mongolski tigar”.

Buđinkan Šodan – majstor 1. Dan Jovan Miladinović